U novom broju e-magazina Kuš, Ivan Veljković, kritičar pop-kulture, izneo je svoje čitanje Drijeove „Noći”.
http://www.casopiskus.rs/kus-102/#_
Vapaj
Prikaz strip albuma „Noć“ Filipa Drijea
U prošlom broju…
„Sve i da vas drži bes hiljadu ljudi spremnih da raščereče agresora, rezultat je isti – nema nazad, a napred je nesigurno.“
Iz razgovora sa jednim autorom, bliskom meni u godinama, saznajem jedan detalj. „Meni je Elrik od Melnibonea jedan od najdražih književnih junaka, jer za razliku od prosečnih heroja fantastike on zapravo ume da zaplače, da bude ranjiv“. To je sentiment koji je, recimo, donekle naglasila i Vendi Pini, autorka megapopularnog serijala „Elfquest“ dok je svojevremeno radila na animiranoj adaptaciji Elrika. „On mi je bio blizak, iako je bio muškarac, po tome što je bio tako androgen i emotivniji, krhkiji, pa sam mogla da se poistovetim s njim“. Kao neko ko je takođe ogromni fan Elrika i u biti svega što je Majkl Murkok pisao (dobro, skoro svega; „Mother London“ i slična dela su za izbegavanje), svakako mogu da pozdravim činjenicu da se Elrik ceni upravo zato što nije idealni junak. Zapravo, nije ni junak. Pre je oronuli aristokrata koji, i pored svojih poriva ka promeni, ne može da izbriše to što jeste.
Još jedan ljubitelj Murkokovih dela je svojevremeno uradio i svoj omaž Elriku, koji je zapravo doveo do sudskog spora i kasnijeg razmimoilaženja dotičnih osoba. U pitanju je francuski strip umetnik Filip Drije, jedan od začetnika legendarne izdavačke kuće „Les Humanoïdes Associés“ i još legendarnijeg časopisa „Métal Hurlant“ (na američkom tržištu poznatijem kao „Heavy Metal“). Njegove rane radove o Elriku je u međuvremenu preradio u stripove „Iragael“ i „Pomahnitali Urm“, a nešto pre (i tokom, i posle) toga je razvijao sopstvenog junaka, Samca Slouna („Lone Sloane“) za francuski časopis „Pilote“. Drije je poznat po njegovom karakterističnom stilu, o kome će biti više reči nakon što se upoznamo sa grafičkom novelom „Noć“ – inače prvim ikada radom Drijea koji je objavljen na srpskom jeziku posredstvom izdavačke kuće „Stalker“.
„Noć“…nema priču. Odnosno, priča je potpuno nebitna. Nekoliko bandi bajkera, pajkana i kurvi se međusobno tamani zarad nalaženja droge i dostizanja najviše moguće ekstaze. Naravno, haos koji prožima ceo album se ne zaustavlja do poslednjih tabli, kada bukvalno svi do reda poumiru. Masakr nezapamćenih razmera je toliki da ni pokolji iz elizabetanskog vremena nisu ravni istom – smrt je neminovna, bila ona mala ili velika, spektakularna ili neprimetna.
Postoji razlog zašto toliki naglasak dajem smrti odmah u startu ovog prikaza. Naime, 1975. godine, Filip Drije je doživeo traumatični gubitak – njegova supruga Nikol je preminula od raka. Godinu dana, prožet nezabeleženo jakom tugom, Drije je danonoćno žvrljao, škrabao i mučio olovke i kistove, ne bi li svu tu frustraciju, svu tu nemoć, izbacio iz sebe. Rezultat je, svakako, neobičan – ali vrlo ličan.
Dakako, čitalac se odmah upoznaje sa razlogom iza „Noći“ u samom uvodniku, gde Drije piše podugačku posvetu Nikol, tik ispod njene fotografije. Obrađene fotke pokojne Nikol će se javljati opet u samom albumu – što samostalno, što umetnute usred akcije. Budući da je strip izašao 1976. godine, fotografije deluju neintegrisano u sam crtež, ali poenta nije ni bila da se integrišu. Drijeu je Nikol nedostajala. Ona je bila i ostala centar njegovog života, te ni ne čudi što se ističe čak i u poređenju sa njegovim fantastičnim crtežima.
Porazgovarajmo malo o Drijeovom stilu. Svaki čitalac ovog autora zna koliko on voli da eksperimentiše. Dekadentne zgrade, rogobatni ljudi, nestvarna stvorenja i vanzemaljski pejsaži su Drijeov forte, njegov as u rukavu. Primera radi, najčešće ćete čuti da je, kad se ilustratori Elrika od Melnibonea uzmu u obzir (strip autori, te autori ilustracija za knjige, fantasy roleplay igre, i sl.), Džejms „Džim“ Kautorn nacrtao „idealnog Elrika“ a da je Drije nacrtao „idealni Melnibone“; gradovi koje Drije ilustruje su gotovo uvek dekrepitni, u raspadnom stanju, sa mnogo stare i neupotrebljive arhitekture. U „Noći“, ovo je popeto na maksimum. Iako čitalac ima poteškoća da prati priču, iz samog izgleda okruženja i odeće aktera može da zaključi da se radi o nekoj post-apokalipsi.
Dijalozi likova umnogome dočaravaju ovaj osećaj. Frenki, Hajnc i Leon, bajkeri sa početka priče (i pseudoprotagonisti), sa svojim ispijenim izgledom deluju kao da nisu jeli mesecima i da ih bezmalo 67 virusnih kultura opseda. Pajkani sa kojima se sučeljavaju imaju uniforme kojih bi se i srpska policija za vreme devedesetih stidela. Njihova vozila, oružje, šlemovi i oklop svi izgledaju izlizano. Anita Lepi Zglob i njeno pleme devojaka, iako su predmet želje uspaljenih propaliteta, ni same nisu idealni primer lepote (odnosno, preciznije rečeno – nijedna jedina osoba u samoj priči nije lepa; jedini izuzetak u svemu tome je, naravno, Nikol). Ukratko, sve je učmalo i, bez obzira što je u pitanju strip koji samo možete vizuelno da doživite, sve smrdi na sumpor.
Odabir boja dočarava ovaj doživljaj. Drije se namerno opredelio za bolesnije palete poput zelene, braon, oker, plave i ružičaste. Naravno, ima tu i drugih boja, pogotovo jarka narandžasta koja preovladava pri kraju albuma, ali nijedna od njih nije iskorišćena da estetski dočara izgled likova, već upravo obrnuto – da ih dodatno sroza. Pritom, iako je strip prepun kinetike, pokreti likova nikad ne deluju prirodno, niti prijatno. Kao da se svakim korakom lomi neka kost. Opet, Drije u ovom stripu manifestuje svoj bol, svoju tugu, i ne postoji element „Noći“ gde to nije očigledno.
Sem bizarne arhitekture i morbidnih likova, Drije je poznat i po svojim spread-ovima, bili oni vertikalni ili horizontalni. Na dve strane vidite kako na stotine ljudi ratuje, ubijaju jedni druge, i najčešće tu ima rezona (recimo, u „Iragaelu“ su te scene svrsishodno prikazane). U „Noći“ tu služe kao čista i nesputana destruktivna energija. Čak i ako uzmete razloge za borbu zdravo za gotovo, jedan se zaključak nameće. Naime, ljudi unutar „Noći“ se biju ni za šta; njihova ultimativna sudbina je smrt, koja nikog ne čeka. Ili je bolje reći „smrt, koja Nikol ne čeka“?
Nema sumnje da je „Noć“ najličnije Drijeovo delo, u apsolutno svakom smislu te reči. Dakako da nije ni prvi, ni poslednji autor koji je svoju pečal pretočio u umetnički rad; podsetimo se da je Džordž Lukas prolazio kroz zeznuti razvod kada je pisao priču koja je služila kao osnov za Spilbergov film „Indijana Džouns i ukleti hram“ – i dan-danas ovo slovi za najmračniji od originalna tri filma sa Indijana Džounsom (ove nove treba zaobići u širokom luku). Upravo zbog toga je mnogo veći fokus ovde na emocije i na haos negoli na sam narativ. Recimo, dok čitate redove prepune psovki, dranja i urlanja, počesto ćete zaboraviti kako se koji lik zove – i ovo je namerno tako koncipirano. Opet, sami likovi nisu tu da pratimo njihove avanture i da se poistovetimo sa njima. Štaviše, i ovo će zvučati paradoksalno, nismo tu čak ni da se poistovetimo sa samim autorom, iako nam predstavlja priču kroz koju apsolutno svi prolaze u nekom trenutku u životu. Kao čitaoci, vi ste tu da gledate Drijea kako sve svoje frustracije, svu bol koju oseća, svu nemoć koja ga drži, svaki trenutak koji ubada u žučnu kesu besomučno – tu ste, dakle, da sve to ispratite, da vidite kako se to manifestuje kroz crtež i pripovedanje. Kako je ovom čoveku jedan strip album najadekvatnija vrsta terapije.
Drije je još uvek živ i koliko-toliko zdrav. Ako ste orni, možete da ga zapratite i na Instagramu. Njegovi radovi su se samo poboljšali od sedamdesetih, iako zadnjih par decenija nije preterano aktivan. Štaviše, češći je u ilustraciji omota za muzičke albume i knjiga, a u stripu figurira uglavnom kada se rade ili reprintovi njegovih starijih izdanja, ili kada se učestvuje u nekoj od mnogih antologija (ponekad pošalje u istim kratki strip, ponekad piše predgovore). Interesantan je, doduše, trend gde izdavači plasiraju visokokvalitetne monografije gde, paralelno jedna pored druge, stoje skice i gotove table, odnosno solo ilustracije, njegovih prethodnih objavljenih dela (topla preporuka da se nabave knjige koje se bave njegovim radovima „Nosferatu“ i „Salambo“; doduše, topla preporuka i za same stripove, kad smo već tu). Tu je ogromno vizuelno bogatstvo autora koji i dan-danas stoji rame uz rame sa Moebiusom, Ričardom Korbenom, Enkijem Bilalom, Bernijem Rajtsonom, Milom Manarom i ostalim velikanima koje je „Métal Hurlant“ proslavio. I ovo opet treba apostrofirati – „Noć“ je tek prvi u nizu njegovih radova koji je doživeo srpsko izdanje. Samo je pitanje vremena kada će ih biti još.
