(…)
Četvrti broj edicije Classics Illustrated (1990) doneo nam je verziju koju je napisao i ilustrovao Bil Sinkevič u saradnji sa koautorom Denom Čičesterom. Ta verzija bila je svakako umetnički ambicioznija od svojih prethodnika. Među pažnje vrednim delima iz te edicije bili su Gahan Vilson sa „Gavranom”, Kajl Bejker sa „Kroz ogledalo” i Geri Džijani sa „Darom mudraca”. F. Krejg Rasel sa adaptacijom priče „Pad kuće Ašer” možda nije očigledan izbor, ali je svakako rezultat bio dobar. Ipak, ova verzija nadmašuje sve ostale.
Kao i kod Šabutea, Sinkevičeva adaptacija je očigledno namenjena odrasloj publici; teško je zamisliti da bi neki roditelj ovo smatrao pogodnim za decu koja tek uče da čitaju (iako bi poneki tinejdžer možda pokušao da ovim izbegne zadatak iz književnosti). Za razliku od Šabutea, ova adaptacija je upadljivo kratka – kraća čak i od nekih starijih verzija, sa svega 45 strana. Umesto da se bore protiv ograničenog prostora, Sinkevič i Čičester ga okreću u svoju korist.
U skladu sa već izgrađenim stilom Billa Sinkeviča — ovo je bilo nakon njegovog rada na Stray Toasters — knjiga teče kao bujica scena koje evociraju (umesto da pozajmljuju) Melvilov jezik. To je jasno već na drugoj stranici, kada se Kvikveg prvi put pojavljuje. Ulazeći iz tame u svetlo, dvodimenzionalna senka postaje trodimenzionalna figura.
Ova adaptacija skladno teče.
Ovo je izuzetan primer toka svesti u stripu, i baš zato se Sinkevičeva adaptacija oseća vernijom Melvilovom raspoloženju. Išmael iz romana je pričljiv tip sa, izgleda, beskonačno mnogo vremena da detaljno objasni svaku misao koja mu prođe kroz glavu. U ovom stripu, on je više kao čovek koji pokušava da zabeleži san – stranice su kao niz snimaka iz noćne more koju je živeo živo, ali je sada ne može u potpunosti da se seti.
„Postoji samo jedan bog koji gospodari zemljom i jedan kapetan koji gospodari Pekvodom –
marš na palubu!” Na jednoj stranici, ova rečenica je suprotstavljena slici buradi sa kitovim uljem u skladištu broda, pri čemu jedno bure izgleda curi toliko silovito da tečnost briše granice panela. Samo ovom slikom, Sinkevič i Čičester nadilaze sve ostale adaptacije. Njihova tema nije „Mobi Dik”, već pulsirajuće srce globalne ekonomije. Ahab sebe zamišlja kao Boga na svom brodu, ali se zapravo bori protiv većeg Boga koji upravlja ovom ekspedicijom: Boga kapitala, koji oprema i naređuje lov. Ahab bogohuli ne samo protiv Svemogućeg, već i protiv svemogućeg dolara. Da je ostao na svom putu, da lovi i ubija kitove, možda bi na kraju i pobedio. Ali, naravno, tada više ne bi bio Ahab. Sledeća stranica prikazuje Kvikvegov kovčeg. Ono što bi u drugim adaptacijama delovalo kao iznenadan rez, ovde funkcioniše zato što Sinkevičev vizuelni stil to omogućava: bure koje preti da eksplodira prelazi u čovekovu konačnu zatvorenost; smrt kitova vodi ka proročkoj smrti njihovog lovca.
Kada ova verzija Mobi Dika završi, nemam osećaj da bi trebalo da traje duže. Kao i originalni roman, ona ima savršenu dužinu da postigne ono što želi. Šabute, Ajzner, Roj Tomas… svi su pokušali da budu nešto drugo. Svi su pokušali da budu Melvil; ali samo Melvil može biti Melvil. Stripovi koji su želeli da postanu veliki imitirajući veliku književnost – nisu uspeli. Adaptacija iz 1990. koristi Melvilovo delo kao odskočnu dasku, premeštajući scene i rečenice sa neobuzdanom slobodom. Šabute nam je dao viziju vođenu realizmom: svet broda koji je Melvil sam iskusio kao mladić. Sinkevič nam daje svet kitolova kao imaginaciju – Ahab je manje čovek, a više prikaza, koji proganja utrobu broda i ljudske psihe. Takva kolektivna histerija omogućava ljudima da padnu pod uticaj pohlepnog diktatora. Mobi Dik ovde nije samo veliko čudovište, već nečista, nadzemaljska sila: oličenje moći koja preplavljuje stranice. Stranice koje ne mogu da je obuzdaju.
Odlomak iz eseja Toma Šapire „’This Elusive Quality’: Moby-Dick on the Comics Page” (The Comics Journal, 19. 7. 2023)
