Jedan od najznačajnijih savremenih evropskih strip-autora Enki Bilal rođen je pod imenom Enes u Beogradu 1951. godine. Uspešnu karijeru izgradio je u Francuskoj i premda je zadržao izvesne veze sa zemljom u kojoj je rođen, one su veoma labave i danas se gotovo isključivo svode na lične. Postoji izvesna mistifikacija njegovog porekla a teorija o prezimenu Bilalović je verovatno najupornija. Ipak, iako su izvori oskudni, istraživanjem se da otkriti da je njegov otac Muhamed Bilal (dakle, ne Bilalović, tu su zabunu po svemu sudeći unele Dečje novine potpisavši ga tako na svom izdanju strip-albuma Falange crnog reda iz 1989) rodom iz hercegovačkog gradića Ljubuškog bio mondenski krojač koji je u Jugoslovenskoj prestonici upoznao Čehinju Anu. Ona se još kao dete iz Karlovih Vari doselila u Beograd. Muhamed i Ana zasnovali su porodicu i dobili dvoje dece. Ponegde se navodi da je Muhamed bio jedan od Titovih ličnih krojača koji mu je sašio dve maršalske uniforme, ali takve podatke nije lako proveriti. Ipak, ono što je izvesno je da je krojač Bilal ubrzo, već 1956. godine, napustio zemlju i emigrirao u Francusku. Ostatak porodice, majka Ana, Enes i njegova sestra Enisa, ostao je u Beogradu do 1960, kada mu se pridružuju i nastavljaju život u Parizu.
U više intervjua Enki Bilal (pseudonim Enki usvojio je već od svog drugog strip-albuma) govorio je o jezičkoj traumi koju nosi preseljenje. Iako je francuski relativno brzo savladao, prvih deset godina života u novoj zemlji bio je povučen i veoma malo razgovorljiv. Međutim, njegov raskošni talenat je prilično rano zapazio bard francuskog stripa Rene Gosini koji ga je ohrabrivao da istraje u svom razvoju. Upravo pod uredničkim patronatom slavnog scenariste (Asteriks, Talični Tom, Umpah Pah, Iznogud) Enki će 1972. godine u slavnom strip-časopisu Pilot objaviti svoj prvi duži strip Le Bal Maudit. Ubrzo je njegov dar došao do izražaja i to mu je pružilo prilku za višestruku saradnju sa još jednim istaknutim strip-scenaristom, Pjerom Kristenom (Valerijan). Krajem sedamdesetih počeo je da stvara i kao samostalan autor, pišući scenarija za svoje stripove. U tim njegovim, u potpunosti autorskim, stripovima, neretko ćemo naći likove jugoslovenskog porekla, ćiriličke pozadinske ispise u vidu reklama ili grafita i druge reference na Biallovo poreklo. Koliko je to prisutno kao neka vrsta podsvesne nostalgije, a koliko kao svesna autorska odluka da mizanscen obogati francuskim čitaocima egzotičnim pismom ili da se proračunato osloni na devedesetih veoma razbuktalo interesovanje Francuza za dešavanja u ratnoj Jugoslaviji, podložno je tumačenju.
Nije neobično što se Bilal kao, pre svega, vizuelni umetnik zainteresovao i za film (snimio je tri dugometražna filma). Međutim, stiče se utisak da je njegov crtački rukopis odredio i njegovo rediteljsko usmerenje. Naime, verovatno najznačajniji iskorak u karijeri napravio je svojom trilogijom Nikopol. Tri albuma iz ovog ciklusa nastajala su u rasponu dužem od deset godina i u tom periodu evidentna je transformacija autora, pre svega stilska. U pripovednom smislu najkoherentniji je prvi nastavak – Vašar besmrtnih (1980). Međutim grafički, iako je zanatski besprekoran, tu još uvek raspoznajemo snažan uticaj Mebijusa. Već u drugom delu trilogije, Žena-klopka (1986), otkrivamo zrelog Bilala, sasvim autentičnog. U njegovom izrazu dolazi do sve većeg broja krupnih planova, dijapazon rakursa postaje oskudniji, ali to nadomešćuje kolorisanjem koje će od tada postati njegov zaštitni znak. Najrazličitijim tehnikama bojenja svojih crteža, Bilal prizvodi unikatne efekte. Može se reći da je od tada, Bilalu ionako već naklonjena francuska ali i evropska čitalačka publika, postala opčinjena njegovim radovima. Tu novotkrivenu gotovo opsednutost bojom možemo prepoznati u svim njegovim filmovima (Hotel Bunker Palas, Tiko Mun, i Besmrtna). nakontrilogije Nikopol, Bilalovi albumi počinju da se prodaju u tiražima od po više stotina hiljada primeraka. Njegovu bogatu biografiju čini veliki broj naslova. Među brojnim nagradama koje je dobio posebno je značajan gran pri grada Angulema koji je Bilal dobio 1987. godine.
Danas je Bilal u Francuskoj, ali i širom Evrope, percipiran kao jedan od najvećih aktivnih autora stripova. I dalje stvara, nesmanjenim žarom, a interesovanje za njegov rad ne janjava.
